U današnjem članku donosim potresnu i duboko iskrenu priču o Lanet Svini i njenom sinu Kajlu, koja otkriva kako jedan poziv u rano jutro može zauvek promeniti život.
- Tog momenta, kada joj je Kajl sa 23 godine rekao da je gej, Lanet nije mogla ni da pretpostavi koliko će to priznanje biti samo početak jedne teške borbe. Kajl nije samo priznao svoju seksualnost, već je takođe otkrio da je postao zavistan od droge, tačnije kreka, i da je izgubio kontrolu nad sobom. Prodavao je svoje stvari, potrošio studentski kredit i bio na ivici da prodaje imovinu svojih cimera da bi nabavio drogu.
Ova priča otkriva razarajuću moć zavisnosti i težinu tihe stigme koja često prati one koji se bore sa seksualnom orijentacijom i problemima zavisnosti. Iako je Lanet bila u istopolnom braku i njegova sestra se takođe identifikovala kao queer, Kajl je ćutao o svojoj biseksualnosti. Jedna naizgled bezazlena rečenica koju mu je majka izgovorila, da ne veruje da muškarci mogu biti biseksualni, ostavila je dubok trag u njegovom srcu i postala je zid koji ga je sprečavao da joj se otvori.
Lanet je odmah, punu nade, pokušala da svom sinu pruži pomoć kroz rehabilitaciju. Međutim, taj proces se pretvorio u još dublju tragediju jer je upravo u rehabilitacionom centru Kajl prvi put čuo za heroin i ubrzo ga probao. Njegova zavisnost se produbila, a godine su prošle u neprekidnoj borbi, ulascima i izlascima iz centara za lečenje, sve dok, sa samo 26 godina, nije preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom.
Kajl je bio talentovani mladić, pesnik i duhovit intelektualac, koji je, uprkos podršci porodice koja je smatrala da je tolerantna, trpeo unutrašnju borbu sa sopstvenim identitetom i zavisnošću. Lanet ističe da su biseksualni muškarci među najnevidljivijim članovima LGBT zajednice, te da se veliki broj njih nikada ne autuje pred porodicom. Istraživanja pokazuju da je rizik od zavisnosti, depresije i samopovređivanja kod biseksualnih osoba znatno veći, što dodatno potvrđuje koliko je važno razumeti i podržavati ove ljude.
- Kajlova borba nije bila samo sa drogom; to je bila i borba sa unutrašnjim srama i društvenom izolacijom. On nikada nije mogao da se otvori na grupnim terapijama jer su mu rodne podele i pritisak da ispuni maskulinitet gušili svaki pokušaj iskrenog razgovora o njegovoj seksualnosti. Lanet je u svojoj knjizi „Šta sam trebala da kažem“ zapisala koliko je ćutanje, ono što nije izgovoreno, bilo jednako štetno kao i ono što jeste.
Ova priča nas uči da ljubav sama po sebi nije dovoljna ukoliko nije praćena razumevanjem i aktivnim slušanjem. Lanet priznaje da je volela svog sina, ali da joj je nedostajao pravi dijalog i prostor za izražavanje svih njegovih osećanja i identiteta. Da je tada imala znanje koje sada poseduje, rekla bi mu da može biti srećan, zdrav i voljen kao biseksualni muškarac, te da nije bio sam niti pogrešan.
Iako je Kajl izgubio život, njegova priča predstavlja snažan poziv roditeljima, nastavnicima, terapeutima i svima koji su u kontaktu sa mladima da ne ignorišu neizgovorene znakove bola. Bol može biti skriven iza osmeha, a jedan jedini komentar s nevericom može ostaviti trajne ožiljke. Zato je važno imati hrabrost da se vidi ono što se ne kaže glasno i pruži podrška tamo gde je tišina zauzela prostor.
Priča o Lanet i Kajlu je podsetnik na složenost zavisnosti, nevidljivost biseksualne populacije unutar šire LGBT zajednice i na činjenicu da je potrebno mnogo više od ljubavi da bi se pomoglo nekom ko se suočava sa ovakvim životnim izazovima. Razumevanje, prihvatanje i otvoreni dijalog su ključni da bi se premostile barijere koje često dovode do tragedija poput ove.
Na kraju, iako je Kajl otišao prerano, njegova ispovest može biti svetionik za mnoge koji se bore sa istim demonima. Njegov život i smrt podsećaju nas koliko je važno da svi – porodice, društvo i institucije – prepoznaju i pruže pravu podršku mladima u njihovim najtežim trenucima, jer samo tako možemo sprečiti nove tragedije i pomoći onima koji su još uvek sa nama.